Nakon, ne tako dugog putovanja avionom, stigla sam u dobro poznati sumorni grad. Pa, da priznam, na aerodromu je bilo veoma živahno. Čak mnogo živahnije u odnosu na Stokholm.
Valjda su ljudi navikli na sivilo.
Za jedno 40ak minuta sam stigla do hotela, prethodno debelo plativši taksisti za tu uslugu. Hah, očekuje me skup život ovde, vidim, pomislih ulazivši unutra. Na recepciji je bila mlada devojka. Osmehnula mi se i čak i pored toga me je bio strah da pogovorim. Znala sam da se vidi da sam strankinja. Naročito zbog mog, i dalje nesavlađenog akcenta.
Skupila sam hrabrost i ljubazno je zamolila da dobijem sobu sa lepim pogledom na okruženje. Pa, nije me pogledala onoliko čudno koliko sam se nadala da hoće. Izraz njenog lica odavao je konstataciju da govori sa strankinjom. Ništa više.
Uzdahnula sam razgledavši prostrani hol i čekajući da dobijem ključeve svoje sobe, kako bih konačno bila malo sama.
Nakon par minuta to se i dogodilo. Osetila sam se sigurnije kad sam uzela ključeve i pozdravila ljubaznu devojku.
A sad, konačno malo mira.
